Postoji u Beogradu jedna gotovo ritualna navika: sipati vodu sa javne česme i verovati da se pije „priroda na izvoru“. Ta slika – kamen, žubor, dlan pod mlazom – opstaje mnogo duže od realnosti koju povremeno isporuče laboratorijski rezultati. A oni su, u maju 2026. godine, analizirali 51 uzorak vode sa javnih česama i izvora u okviru osnovnog „A“ obima ispitivanja po važećem Pravilniku o higijenskoj ispravnosti vode za piće.
Rezultat? Romantika je, kao i obično, prošla lošije od mikrobiologije.
Mali broj „DA“, veliki broj „NE“
Od 51 uzorka, tek manji deo česama je dobio zeleno svetlo – oznaku da je voda za piće higijenski ispravna. U toj grupi našle su se, između ostalih:
- Hajdučka česma
- Lisičji potok
- Javna česma Jajinci
- Lovačka česma Beli Potok
- Zorina česma (Grocka)
- Izvor Vojvodinac (Mladenovac)
- Stubička česma
Na papiru – oaze poverenja. U praksi – retki izuzeci u mreži izvora koji sve češće ne ispunjavaju osnovne mikrobiološke kriterijume.
S druge strane, mnogo veći broj lokacija završio je u kategoriji „NE“ – voda nije za piće. Razlozi variraju: od mikrobiološke neispravnosti, preko fizičko-hemijskih odstupanja, pa do onih najjednostavnijih, ali najporaznijih – nema vode.
Česme bez vode i voda bez standarda
Posebnu kategoriju čine lokacije koje su u izveštaju zabeležene kao nepristupačne ili bez vode. Radmilovac, Pašina česma II, Točak u Zucu i Matićeva česma u Grockoj – mesta koja postoje u sećanju i toponimiji, ali ne i u svakodnevnoj upotrebi.
Tu je i tihi paradoks urbanog razvoja: izvori koji su nekada bili deo života lokalnih zajednica danas su ili tehnički zapušteni ili funkcionalno nestali.
Filteri koji ne garantuju sigurnost
Na nekoliko lokacija (poput Svete Petke na Kalemegdanu i Rakovici), uzorkovanje je rađeno „posle filtera“, ali rezultat i dalje nije dao sigurnost za piće. Filter, očigledno, nije čarobni štapić – samo tehnička granica između prirodnog i kontrolisanog rizika.
Mikrobiologija kao glavni problem
Iako detalji svih analiza nisu javno razloženi u ovom pregledu, obrazac je poznat: najveći broj negativnih ocena dolazi iz mikrobioloških nalaza. Drugim rečima, problem nije u „ukusu“ vode, već u onome što se ne vidi – bakterijama koje ne mare za tradiciju, niti za reputaciju izvora.
Između navike i odgovornosti
Javne česme u Beogradu žive u dve paralelne stvarnosti. U jednoj su kulturni simbol, mesta okupljanja, usputne stanice i turističke tačke. U drugoj su objekti komunalne odgovornosti, koji moraju da ispune stroge zdravstvene standarde.
I tu nastaje jaz: između slike „izvora sa planine“ i rezultata koji kaže – nije za piće.
Zaključak koji nije romantičan
Maj 2026. godine doneo je još jednu potvrdu da javne česme ne mogu biti posmatrane kroz nostalgičnu prizmu. Manji broj ispravnih izvora pokazuje da sistem funkcioniše samo delimično, dok ostatak mreže traži ozbiljnije održavanje, nadzor i jasniju komunikaciju prema građanima.
Jer voda ne laže. Samo povremeno pokvari priču.
A Beograd, izgleda, i dalje više voli priču nego nalaz laboratorije.
